Ovo je priča o bezuslovnoj ljubavi jednog oca koja će vas ostaviti bez reči. On je hrabar, plemenit, posvećen svom detetu i buđenju svesti o životu sa decom rođenom sa smetnjama u razvoju. Njegovo ime je Evgenij Anisimov, dolazi iz Rusije. Ovom mladom čoveku se život preokrenuo za 360 stepeni za samo 1 minut i 39 sekundi. Portal Srećna Republika vam donosi njegovu životnu priču, koja je uprkos brojnim poteškoćama srećna i puna topline.
Evgenij nikada nije ni mogao da pomisli da će njegova supruga da mu predloži da ostave njihovo dete u sirotištu. On to nikada ne bi uradio, uprkos svom strahu i neizvesnosti koje mu je donelo saznanje da je njegov sin Miša rođen sa Daunovim sindromom.
Mišina majka, Evgenijeva sada već bivša supruga, prosto nije mogla da se pomiri sa time i napustila ih je. Ostao je sasvim sam sa bebom kojoj je on bio sve na svetu. Zapravo, jedno drugom su bili sve i Evgenij je u tim teškim trenucima prelomio da sina odgaja kao samohrani otac. Nije ni bio svestan da mu je to najteža ali i najbolja odluka u životu i da će uskoro postati tata za primer.
Ovaj divni čovek je rešio da putem društvenih mreža svoje iskustvo podeli sa svima, kako bi podigao svest o odrastanju sa Daunovim sindromom i edukovao ljude kako su deca rođena sa ovom dijagnozom zapravo divna i nasmejana. Svojim primerom želi da motiviše roditelje da ovakve i slične dijagnoze ne umanjuju činjenicu da imaju dete koje će svakako voleti najviše na svetu i truditi se da mu obezbede sve kako bi ono odrastalo srećno i spokojno. Trudi se da ljudima ulije hrabrost da se uhvate u koštac sa ovim izazovima, baš kao što je i on to uradio.
Poznato je da decu sa Daunovim sindromom nazivaju i decom Sunca, i to je upravo zbog njihove vedre i optimistične ličnosti i predivnog osmeha koji zrači toplinu i ljubav. Deca sa ovom dijagnozom imaju sve šanse da ostvare normalan i ispunjen život ako se odgajaju u zdravoj i srećnoj sredini. Evgenij se upravo zato bori protiv neznanja i predrasuda, kojih ne manjka kada je u pitanju odgajanje dece sa Daunovim sindromom. Kaže da strah koji proističe iz neodstatka edukacije često vodi ka drastičnim potezima, kakav je upravo njegova supruga povukla kada ih je napustila i rešila da ne bude deo života svog sina.
– Trenutak sreće nakon njegovog rođenja trajao je tačno jedan minut i 39 sekundi kada nam je lekar rekao: “Bojim se da vaša beba ima Daunov sindrom”. Nisam znao šta da uradim, ali sam smatrao da je moj zadatak u tom trenutku da isključim emocije i podržim suprugu jer sam verovao da će joj biti teško – seća se Evgenij i dodaje da su potvrdu same dijagnoze čekali nekoliko dana.
Seća se kako je nakon toga izašao je iz bolnice i zaplakao.
– Nisam dugo plakao, ali kasnije su me te suze posramile. U mom životu se, uostalom, ništa nije promenilo. Sve se dogodilo kako smo planirali, rodio mi se sin – kaže ovaj ponosni tata.
Umesto da očajava, hrabri otac je seo za računar i krenuo da čita sve što je mogao da nađe o dijagnozi koju je njegov sin dobio, kao i o odrastanju sa Daunovim sindromom, piše portal telegraf.rs.
– Nisam znao ništa o toj dijagnozi. Setio sam se samo strašne fotografije iz sovjetskog udžbenika iz biologije. Otišao sam na internet i istraživao. Saznao sam za Evelinu Bledans i njenog Semjona, koji je rođen u istom porodilištu kao i Miška. Saznao sam da su u Evropi ljudi s Daunovim sindromom dobro socijalizovani, da mogu samostalno da žive i rade – priča Evgenij.
Ipak, to nije promenilo ništa u raspoloženju njegove supruge. Ona je bila uverena da nije spremna za takvu vrstu odgovornosti, pa je odlučila da napusti muža i dete. Sa druge strane, Evgenij je maštao kako će život posvetiti sinu.
– Ni u jednom trenutku nisam pomislio da ga ostavim u sirotištu, to bi zbilja bilo nehumano. Supruga i ja smo se ubrzo razdvojili… Tako je počeo moj novi život. Postao sam samohrani otac deteta Sunca.
On je uporno ubeđivao suprugu da se predomisli, međutim, ona to nije želela. U njemu se tada nešto prelomilo. Iako su ga prijatelji često nazivali papučarom zbog odnosa prema ženi, Evgenij je tada odlučio da bude jak.
– Kada je reč o mom sinu bio sam spreman na sukob. Pokušavao sam da je uverim da ćemo zajedno proći kroz sve ovo i savladati prepreke… Taj sukob je doveo do našeg kraja. Tek sada shvatam da se ona ustvari plašila – priča Evgenij.
I pored svega što je preživeo, i dalje sebe ne doživljava kao heroja, iako je upravo to ono što bi mnogi o njemu rekli.
– Meni je bilo sasvim normalno i prirodno da ostanem uz sina kojem sam itekako potreban. Mišu odgajam najbolje što znam i umem – zaključuje Evgenij. On samo želi da sopstvenim primerom inspiriše sve ljude u sličnoj situaciji da budu hrabri i staloženi, i da se zarad dobrobiti svog deteta edukuju.
Komentari (0)