Za kneza Aleksandra Karađorđevića, najmlađeg Karađorđevog sina, koji je na vlasti bio od 1842. do 1858. godine, vezuje se jedna od najvećih misterija srpske istorije. Naime, u decembru 1911. je bilo planirano prenošenje tela Aleksandra i njegove supruge Perside iz Beča, do porodične grobnice na Oplencu. A onda je svet šokirala informacija da je iz groba ukradena lobanja kralja Aleksandra.
Sve se dešavalo usred aneksione krize 1908. godine i Carinskog (takozvanog "Svinjskog") rata 1906-1911. godine, kada su Srbija i Austrougarska bile u veoma lošim odnosima.
Prvi put se vest o krađi lobanje kneza Aleksandra Karađorđevića pojavila 14. decembra 1911. godine. Zločin je dan ranije oko 17 časova otkrio izvesni Severa, baštovanski radnik na groblju. Nadzornik groblja Anton i Severa pregledali su mesto skrnavljenja, videli pomerenu ploču i prijavili slučaj policijskom komesarijatu, a šef policije Gorup lično je preuzeo slučaj.
Ubrzo je utvrđeno da se radi o grobu kneza Aleksandra, oca kralja Petra I Karađorđevića. Prilikom pregleda mesta utvrđeno je da su vredne stvari (ordenje i prstenje) bile na svom mestu, tako da je isključeno da je neko hteo da opljačka grob.
Sumnjalo se da je možda neko hteo da traži otkup.
Wikipedia
Već sledećeg dana Politika svoj članak o ovom događaju naslovljava “Bečki varvari“ i u njemu onoga koji je delo izvršio naziva “poludelim čovekom i izbezumljenom kukavicom“, a dovodi u pitanje i ocenu Beča kao “najkulturnije varoši“.
Možda vas zanima…
Pretpostavilo se da se zločin desio u utorak 12. (25) decembra, na dan Božića po gregorijanskom kalendaru. Kneževi rođaci su na osnovu pregleda prstenja potvrdili da je njegovo.
Srpski poslanik u Beču, Simić, i član uprave varoši Beograda, Lazarević, pomagali su u istrazi. Već 16. decembra nađena je jedna lobanja sa kojom su se deca igrala na ulici što su roditelji odmah prijavili, ali je dr Haberda utvrdio da to nije lobanja kneza Aleksandra.
List Pijemont prenosi pisanje Peštanskog “Pester Lojda“ koji krivicu svaljuje na nekog “praznovernog patriotu“ koji verovatno veruje da će se zemlji desiti nesreća ako se u nju unese telo mrtvog vladara sa glavom.
Vlada Austrougarske izrazila je istog dana žaljenje preko svog poslanika.
Novine Tiroler Ancajger pisale su da su zločin izvršila dva činovnika ministarstva spoljnih poslova u Beogradu i to kao izaslanici “Crne ruke“, ali je utvrđeno da su ta dva činovnika u vreme krađe bila u Nišu, tako da se ta optužba pokazala netačnom.
Već 19. decembra prenela je štampa da je "juče pre podne" lobanja sa dva kičmena pršljena pronađena na Marksovom groblju zavijena u hartiju i skrivena u jednom žbunu.
Wikipedia
Lobanja je verovatno bila bačena preko zida u žbun jer je groblje prethodno detaljno pretraživano i nije nađeno ništa na tom mestu. Po novom kalendaru to se desilo u noći Nove godine, 31. decembra.
Nakon što je utvrđeno da lobanja pripada knezu Aleksandru, njegovo i telo knjeginje Perside pripremljena su za transport u Srbiju, ali je misterija o počiniocima i njihovim motivima ostala.
Postojala je izjava nekog svedoka da je još jula meseca video četiri čoveka kako preskaču zid groblja, a zatim 10. decembra video jednog od njih kako opet preskače.
U Beču se u to vreme našao slučajno i Milan Stojadinović, budući predsednik vlade, koji piše da je sumnja austrijske policije najpre pala na Srbe u Beču, a zatim i na Srbe u Srbiji, što je Stojadinović ironično nazvao “remek-delom bečke policije”. I sam Stojadinović bio je, kao i ostali Srbi, osumnjičen kako sam kaže, ali je ubrzo beogradska policija ove sumnje razvejala.
Posmrtni ostaci poslati su za Srbiju 26. decembra, a u Topolu stigli 28. decembra. Sutradan, 29. decembra kralj Petar I Karađorđević, sa Milovanovićem, Nikolom Pašićem, ostatkom vlade i članovima porodice, stigao je u Topolu gde su ga dočekale brojne deputacije i masa sveta.
Pucnjava topova ispratila je posmrtne ostatke kraljevih roditelja u novu crkvu, kraljevu zadužbinu na Oplencu.
Otad je prošlo 114 godina, a nikada nije otkriveno ko je zaista ukrao lobanju kneza Aleksandra, piše Istorijski zabavnik.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)