Na poslednjem beogradskom koncertu koji je održao u Kombank dvorani, Đorđe Balašević se našalio rekavši da ne želi da mu podignu spomenik jer pre toga mora da obavi jednu formalnost - da umre. Ljudi koji su karte za taj događaj kupili pošto su satima uredno stajali u redu, su se smejali na tu foru, ali meni ni tada nije bilo smešno jer me je prolazila jeza i na samu pomisao da ovaj čovek više ne postoji.
Naravno, velika je šansa da sam i previše emotivno vezana za Đoleta, odnosno njegove pesme, tačnije remek-dela od kojih može da se snimi na hiljade fimova, ali kada sam videla koliko se ljudi okupilo da tuguje zbog odlaska legende, shvatila sam da nisam jedina koja je bila zaljubljena u njegovu poeziju propraćenu prijatnim muzikom.
Bol koji sam tada osetila bio je strahovit, a plakala sam nekoliko dana kao da mi je rod najrođeniji. Nije mi pomogla ni činjenica da je Đole u svojim pesmama "naredio" da budemo jaki, da je najlakše plakati, da samo zapalimo sveću za Svetog Jovana.
Kroz svoje pesme je jasno stavio do znanja da ne želi pompeznu sahranu, za šta se pobrinula njegova porodica, koju sada mnogi kritikuju jer poštuju njegove želje i čak ne obeležavaju godišnjicu smrti već, kako je Beba Balašević objasnila, sećaju ga se i slave njegov život svaki dan.
Možda vas zanima…
U mom slučaju, smrt ovog Čoveka sam doživela tragično iako ga lično nisam poznavala. Suze nisu mogle da se zaustave, nisam mogla da ne zaplačem samo kada čujem njegovo ime, a kamoli da čujem neku od njegovih genijalnih numera. Vidim da je taj bol osetilo mnogo ljudi i ne samo u Srbiji već ceo region, pa čak su i Hrvati zbog njega ispisali bećarac ćirilicom...
Pre nepuna tri meseca sam počela ponovo da slušam njegove pesme bez da se zaplačem. Od tada sam nadoknadila mesece bez njegove muzike, slušala njegove koncerte koji su nam dostupni na internetu i podsetila se koliko je taj čovek bio duhovit, ali pre svega odlučan u nameri da širi ljubav među ljudima i koliko se gnušao svakog nasilja, posebno ratova koji su nas zadesili.
Pre tačno godinu dana postalo je očigledno da naš region može da se ujedini i da smo svi isti, da ne postoji razlog da se delimo i svađamo, a danas, godinu dana posle najtužnijeg dana, ostaje nam da se nadamo da će se želje našeg Đorđeta Balaševića ispuniti i da ćemo se voleti i poštovati kao nekada, odnosno više nego ikada.
Na kraju, jedno je sigurno, Đole možda više fizički nije na ovom svetu, ali on nikada neće umreti/nestati, ne dok je nas koji smo o životu naučili mnogo više iz njegovih pesama, nego što je to moguće u bilo kojoj školi. Takav pesnik se sigurno neće skoro ponovo roditi!
Komentari (0)