Kako se čarobni broj 40 pojavljuje u našem životu, počinjemo da shvatamo da je život nešto više od beskrajne hrpe veša, suđa i dece koja se zabavljaju sa svojim aktivnostima. Proveli smo ceo odrasli život pokušavajući da sebi damo nešto izvan sebe.
Potrošili smo toliko vremena i energije na druge, pokušavali da dokažemo naše postojanje, da smo zaboravili na sebe na tom putu.
Dođe tako čarobni dan kada gledamo oko sebe i shvatamo da smo jedino sami odgovorni za sebe. Oko 40-te počinjemo da gledamo u sebe.
Počnemo da se pitamo šta su naše strasti i koje interese imamo. Verovatno smo odvojili neko vreme za stvari u kojima smo uživali tokom poslednjih nekoliko godina, ali više da bismo izbegli ludilo naših ukućana nego što je to bila stvarna strast zbog koje je naše srce pevalo.
Počnemo da postavljamo pitanje: šta da radim sada? Sada kada možemo da učinimo sve što želimo da radimo, jer više ne moramo da brinemo za decu niti da mislimo šta ćemo kuvati za večeru. Zbunjeni smo.
Ko sam ja? Šta me inspiriše? Šta čini da se moje srce smeši? Sva ta pitanja postaju važna u našim umovima.
Možda vas zanima…
Moramo pronaći odgovore. Tražimo odeljenje za samopomoć u knjižari. Imamo sastanke s životnim trenerima ili terapeutima. Počinjemo da se upuštamo u ovakve razgovore s prijateljima.
Ono što vidimo unutar sebe ponekad nas plaši. Ta snažna želja da postajemo svesniji onoga što nas inspiriše je veća nego što smo ikada dopustili.
Neki od nas se ljute na sebe jer su sve ove godine zapostavljali svoje strasti. Neki od nas su se uplašili koliko je ta želja jaka. Neki od nas nemaju pojma koje su uistinu njihove strasti. Ali tada započinje buđenje.
Ljudi koji nas posmatraju sa strane mogli bi da kažu da je to kriza srednjih godina, a ne buđenje. Mi sami to možemo nazvati krizom, a ne buđenjem.
Kriza se definiše kao nestabilna ili čak opasna situacija – a mi se možda osećamo nestabilno u svetu koji smo tako dobro poznavali, u svetu u kojem smo shvatili sva pravila i rasporede.
Zatim, čini se, sve to se menja preko noći. Probudimo se s tim čudnim osećajima koje doživljavamo. Počinjemo da prepoznajemo ili postajemo svesni nečega što se taloži u nama. Nešto duboko i stvarno unutar nas.
Možda s 40 godina postanemo svesni da smo važan deo ove kreacije i otkrivamo darove koje imamo ponuditi.
Pronalazimo mekše načine kojima društvu dajemo do znanja da imamo nešto da ponudimo… Sebe.
Više ne osećamo potrebu za upravljanjem striktnim rasporedom. Sada, kada idemo na čas joge ili odemo u knjižaru, zaista to radimo radi uživanja, a ne radi bega. Svesni smo svih mogućnosti onoga što imamo i ko smo.
Sada smo spremni da odvojimo vreme za sebe. Spremni smo na čaroliju koju donose četrdesete.
A četrdesete znaju da se najbolji dani života još nisu ni dogodili!
Komentari (0)